RAZLOG ZA VEROVANJE

djakon-bogorodicine-crkve-isidora-sekulic_slika_o_48168101

ĐAKON BOGORODIČINE CRKVE – Isidora Sekulić

Mila,

nije li kugla pala i slomila se, tu, pred tvojim rečima? Slom je oslobodio nešto u tebi, što imade posledice po sve nas. Mila moja, nema ti ravnog sjaja među ovim dolinama i gordim četinarima; nismo imali svog Prometeja, te si on postala, ali ne mogu odrediti da li namerno ili slučajno; dade svetlost, pa te sad kljucaju kosturi jer se celoviti prikaz, sem tvoje jetre, pokorio godovima vremena. Sada te se sećaju u pogrešnim trenucima, u sredinama, u nabrajanjima – praznih mesta? žena? šupljina? Novac se troši na novac koji se troši na taštinu i lažne idole, ali dokle god ima Lune, ima i nas koji ti pišemo i pevamo u mraku. Ima nas i volimo te, samo ne znamo koliko nas je.

Mesec je tvoj. Ti si u prelomu, u međuprostoru, koji amalgamira svetlo i staklo u rasponu sovinih kriva, mala Atino, u zvucima usnule šume, u mastilu koji menja boju, u talasima u nama i u paru koji čine Ana i Irinej.

Žao mi je što nisam ranije upoznao Anu i Irineja. Izvinjavam se u slučaju da se stvari ne dešavaju s razlogom. Njihovim stvaranjem si skovala pijedestal za romantizam našeg naroda; velikodušni trenuci koji pružaju i uzimaju u divljim naletima, poput vatre koje gori u stopalima, te plešemo i plačemo zarad postojanja. Smem li da sebično delim odjeke brujanja nerava koje si žacnula svojim rečima i simbolima i atomima što fijuču u skandinavskim vetrovima? Ljubav nalik Aninoj i Irinejovoj je sada retka. I dalje se osećamo krivi zbog ljubavi. Šta nam učiniše, mila moja? Vodila si potisnuti krstaški rat u antitezama protiv nepravdi i nelogičnosti, matematikom i strašću. Zar da propovednik ljubavi osuđuje ljubav? Zar će se patiti zbog prenešenih značenja i alegorija? Tvoj se asegai nije prepolovio, mila; ostao je čitav, uprkos boju.
Nisam znao u kojim rečenicama da te tražim. Da li si jedna njiva, pažljivo poorana i zasejana, sa proračunljivošću gospodskog gavrana? Ili si možda buseni papratih i divljih kupina koji ga uokviruju? Ili si sve – i žito i korov? Da li te je bolelo da otelotvoruješ? Zamišljam te kao belu, živu skulpturu, kako puziš po mokrom tlu, braneći Vilendorfsku Veneru, majku, čednu devojku i Lunu. Ne znam da li ti je to neko potvrdio niti da li ti je potvrda bila bitna, ali uspela si, mila.

Čudno zvuči, ali ne želim da te razočaram. Pokušao sam da diseciram tvoje delo skalpelom od crnog opsidijana, naučno-književnim metodama, pritom pazeći na integritet moje subjektivnosti.

Imam pitanja, koja će tišina učiniti retoričkim. Tu negde životari osećaj da tvoja šahovska tabla ne sadrži crne figure. Njihova polja su tu, da, jer topografiju sveta ne možemo menjati, čak ni u metaforama, ali su ostale samo bele figure koje stoje s obe strane i bore se jedni protiv drugih; mi protiv nas; ja protiv samog sebe; čovek protiv čovjeka; beli, bili na vrhu planine ili unutar tame ponora; beli, bez obzira da li ima svetla ili ne, a ja pokušavam da namestim figure tako da budu u liniji sa praskozorjem, da senke jedne otkrije dušu sledeće, poput metafizičkih domina:

muzika kao bog, kao glavni razlog, kao spona između božanstvenog i ljudskog ili postojanog i nepostojanog, korpus kalosum ljudskog bića

gorostasna muževnost, sa svim vrlinama i manama, racionalnošću i iracionalnošću, koja je probudila ženu, njeno proleće i zenice

Anina bolest kao reakcija tela na oslobođenja osećanja odnosno, na ljubav

brižni roditelji – tiha (skoro neprimetna) majka i tihi (svevideći) otac

vladika i predrasude

silno pomiranje, prvo otac, pa Boško, tvoj učenik, a zamalo i Ana

(ljudi ne znaju koliko si gubila za života)

Bogorodičin topli zagrljaj

Kada padne kralj, patrijarhat koji sprečava – nije li čudno to što si feministkinja bez namere da jedna budeš, jer ipak si sama rekla da ta pojava nema smisla, ali eto te, draga, žena, naučnica, pionirka, spisateljica, domaćica, svetska putnica, akademik, stoik (kako kažu), obazriva vernica, otmena varnica – uživanje u primalnim čarima bez krivice, samonanete ili usiljene od strane drugih, postojećih i/ili nepostojećih. Oslonimo se koji sekund na divni trenutak kada mizogeni doktor Pašković, u talasu smrti, uvidi ženinu (Aninu) divnoću kao istinsku i iskonsku svetlost.

I ne smemo zaboraviti miloga đakona.

„Nebo i srce Anino gledali su jedno u drugo. Nešto rajsko je sišlo odgore. Nedostajao je samo uzdah, pa da raj bude savršen. Anu je gušio taj uzdah. U tom trenutku je izašao iz crkve đakon. Raj se ostvario.“

Jednom neverniku si dala razlog za verovanje. Umesto reči pohvale, pokloniću ti se.

***

Đakon Bogorodičine crkve je treći roman Isidore Sekulić, pisan najverovatnije tokom Prvog svetskog rata i objavljen 1919. godine. Roman prati razvoj ljubavi između Ane, pobožne pijanistkinje, i Irineja, novog đakona Bogorodičine crkve, u kojoj Ana svira. Srpski romantizam u jednom od svojih finijih ruha, pripoveda o jakim osećanjima dvoje osetljivih, nadarenih i plemenitih ljudi koji prebrodaju razne prepreke na putu ka njihovim istinama.


ocena: 8/10
žanr: fikcija, drama, romantika
izvor:
– kupljena na štandu izdavačke kuće Petrovgrad na sajmu knjiga
– Izdavač: Petrovgrad, 2008.
By Gilmore

You may also like

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *